nije baš da niko nije posto prorok u svom selu

Nije.

Došao sam neplanirano ranije. „Neplanirano“ je izraz koji ništa ne opisuje, samo možda donekle pometnju oko toga šta na brzinu spakovati i kako ne zaboraviti nešto bez čega se neće moći. Nešto sam zaboravio, nešto i poneo. Kad se sve uzme u obzir, moglo je da bude i gore.

Video sam neke ljude koje poznajem.. idućeg petka će biti tačno sto godina. Oni su me upoznali sa nekim drugim ljudima, ali neću sad i o tome da pišem, jer to i nije toliko važno. Važnije je da pojedine „stogodišnjake“ ne bih poznao da nije klempavih im ušiju, za čiju operaciju još nisu zaradili. Ili možda i jesu, ali su mislili da je prioritetnije da kupe novu limuzinu. Čisto zbog sigurnosti i bezbednosti u saobraćaju, ne prebacivati na plan ličnog. Posle toga i još nečega, u subotu ću otići odavde, a da ne znam da li ću sledećeg puta doći čak i ako se opet ponovi „neplanirano“, sa očeve strane. Možda samo tako trenutno mislim, možda ću u ponedeljak, kad se budem vraćao sa posla, žaliti što nisam ovde ili što „odmor“ nije tek preda mnom.. ko zna. Ja ne znam. Jedino što trenutno znam je da nije žvaka za seljaka.

Sad bih mogao da kažem da je sve kao kada samo oitišao, da su na zidovima posteri koje sam kao klinac lepio, da me u uglu sobe čeka akustična gitara, a da je sa ploča i kaseta koje sam nekada manijakalno kupovao, razmenjivao (i krao, kad se moralo) obrisana prašina i da stoje onako kako sam ih poslednji put ostavio.

Da je krevet razmešten za spavanje, da posteljina miriše na čisto i štirak, koji skoro više niko ne koristi. Da je u braon vazni samo jedna žuta ruža, jer jedino žute volim.

Da je prozor odškrinut, dovoljno da ulazi svež vazduh, ali i dovoljno pritvoren da se prve noći u kući u kojoj sam rođen ne prehladim, jer „drugi je ovo vazduh, sine. Odvikao si se“.

I rekao bih sve to, da je tako. Ali nije, ništa tako nije.

Majko, stigao sam. Gde si?